Neke ulice nastanu zato što ih ljudi naprave.
Neke nastanu zato što ih ljudi zavole.
Skadarlija pripada ovoj drugoj vrsti.
Nije ona bila planirana kao velika gradska avenija.
Nisu je crtali arhitekti sa idejom da jednog dana postane simbol grada.
Nije nastala iz moći i raskoši.
Nastala je iz života.
U vreme kada sam još menjao svoje lice i polako izlazio iz osmanske senke, na mestu današnje Skadarlije nalazila se skromna četvrt poznata kao Ciganska mahala.
Bila je to periferija tadašnjeg Beograda — kraj grada u kojem su živeli zanatlije, umetnici, siromašni i oni koji su svoj život stvarali bez velikih vrata i raskošnih fasada.
Ali često baš sa margine dolaze priče koje najduže traju.
Krajem 19. veka počinje njena velika promena.
Beograd raste.
Dolaze nove zgrade, nova pravila, novi način života.
A u jednoj maloj ulici ispod kaldrme počinje da se rađa nešto što nije moglo da se isplanira.
Boemija.
Prve kafane nisu bile samo mesta gde se jelo i pilo.
Bile su dnevne sobe jednog grada koji je tek učio da bude moderan.
Za stolovima su sedeli pesnici, glumci, slikari, novinari i svi oni koji su imali više ideja nego novca.
Tu je živeo i stvarao Đura Jakšić.
Njegova kuća ostala je jedno od najpoznatijih mesta Skadarlije.
Čovek nemirnog duha, umetnik koji je često imao više pesama nego para, savršeno je pripadao ulici koja nikada nije merila ljude po bogatstvu.
Skadarlija nije tražila od čoveka da bude važan.
Tražila je samo da bude svoj.
U njenim kafanama nastajale su priče koje nisu zapisane u knjigama.
Za stolovima su se vodile rasprave o umetnosti i politici, sklapala prijateljstva, rađale pesme.
„Tri šešira“, „Dva jelena“, „Ima dana“ — nisu bila samo imena kafana.
Bili su mali svetovi u kojima sam slušao svoje stanovnike.
Tamo sam čuo smeh koji nije imao veze sa bogatstvom.
Čuo sam pesmu ljudi koji nisu imali mnogo, ali su znali da proslave ono što imaju.
Vreme je prolazilo.
Dolazili su novi naraštaji.
Menjale su se države, zastave i običaji.
Neke kafane su nestajale, neke opstajale.
Ali kaldrma je ostala.
Ona i danas tera ljude da uspore.
Da ne prolaze samo kroz ulicu, već da je osete.
Ja sam Beograd.
Imam svoje palate i svoje trgove.
Imam tvrđavu koja pamti vekove i bulevare koji gledaju ka budućnosti.
Ali imam i jednu malu ulicu u kojoj se još uvek čuje glas starog grada.
Skadarlija nije samo mesto gde se odlazi na večeru.
Ona je podsetnik da grad ne čine samo zidovi.
Grad čine ljudi koji su za jednim stolom ostavili deo sebe.
A ja ih još pamtim.
Po pesmi.
Po smehu.
Po tragovima koraka na staroj kaldrmi.
